Почеци појачаног узајамног интересовања Срба из Лужице и Срба на Балкану сежу у другу половину 19. века, у период тзв. књижевног панславизма, пониклог на идејама Јана Колара и његових следбеника. То је време у којем су ова два народа, која спаја заједничко порекло, делила сличну судбину у својој потрази за слободом.

На том путу сакупљала су очувано народно богатство, изучавала споменике културе, истраживала своју историју, борила се за очување језика и служила као модел један другом. Тако након посете Људовита Штура Лужици, његов путопис у преводу на српски излази у Будиму 1840. године и у часопису Новиј сербскиј летопис (од 1873. до данас излази под називом Летопис Матице српске), што покреће веће интересовање за Лужичке Србе међу тадашњом српском интелигенцијом. После тога се појављује више путописа о Лужици и Лужичким Србима, али њихови аутори су страни путописци. Тек крајем 19. века настају путописи из пера рођених Срба: педагога Јована Миодраговића (1853-1926) који излази 1881. године под називом Пут од Београда до Лајпцига, војног историчара Јована Стефановића Виловског (1821-1902) објављен под насловом Из Лужице и Будишина 1892. године, познатог београдског професора Николе Несторовића (1868-1957) под називом Из Лужичке Србије 1899. године, етнолога и фолклористе Тихомира Ђорђевића (1868-1944) 1902. године под насловом У Будишину и др.

Истовремено у Србији о књижевности и приликама у Лужици пишу новосадски часописи Седмица и Даница, београдска Вила, као и Danica ilirska Људевита Гаја и Kolo Станка Враза у Хрватској, Novice Јанеза Блајвајса у Словенији и многи други часописи на простору Балкана. Међу особама који су доприносили ширењу вести о књижевности и култури Лужичких Срба међу Србима у другој половини 19. и почетком 20. века вреди споменути Антонија Хаџића (1831-1917) књижевника, правника, секретара и председника Матице Српске, затим историчара Милана Савића (1845-1936), лекара, књижевника и политичара Владана Ђорђевића (1844-1930), а нарочито песника и преводиоца хрватског порекла Јосипа Милаковића (1861-1921). Милаковић је одржавао је живу кореспонденцију са Арноштом Муком и Јакубом Бартом Ћишинским. Своја дела је објављивао у сарајевској Нади и другим часописима. Његови погледи на проблематику нису увек били оригинални, формирао их је на основу познанства са Адолфом Черним, али се бавио сорабистиком више од 20 година и дао је један од највећих појединачних доприноса упознавању књижевности и културе Лужичких Срба код Јужних Словена. Од студија значајних за историју славистике и сорабистике можемо издвојити: Др Ернест Мука: Прилог познавању лужичкосрпске књижевности објављену у Загребу 1907. године, Јакуб Барт-Ћишински: Прилог познавању новије лужичкосрпске књижевности штампану у Сарајеву 1914. године и Lužički Srbi издату 1920. у Сарајеву.

Период између два светска рата представља „златни век“ сорабистике на просторима Југославије, самим тим и Србије. Излази неколико дела у београдском Српском књижевном гласнику: Лужички Срби и њихов вођа д-р Арношт Мука Јована Ердељановића, О лужичкосрпској књижевности Јована Кршића 1929.  године, Лужички Срби и њихова домовина Митра С. Влаховића 1930. и Траговима Словенства по савременој Немачкој Алексија Јелачића 1936. Словенац Леополд Ленард (1879-1962) објављује 1930. године чланак у новосадском Летопису Матице Српске 1930. године под насловом Послератна књижевност Лужичких Срба, у којем пружа преглед актуелних дешавања у тадашњој лужичкосрпској књижевности. Годину дана касније у Београду излази књига његових књижевних есеја Српство у поезији лужичких Срба (публикација која је доживела и своје реиздање на територији Србије у Краљеву 1995. године). Српској и југословенској публици намењен је био и часопис Srbska Lužica (у поднаслову Časopis prijatelja Lužičkih Srba u Jugoslaviji,) који је на систематски начин требало да прати развој ситуације и догађаја везаних за Лужицу. Први, и нажалост једини, број часописа је изашао у јуну 1934. године (доступан у факсимил-издању на http://www.rastko.rs/rastko-lu/istorija/savremena/srbskaluzica/srbskaluzica_l.html) по узору на чешки Lužickosrbský věstník, заслугом још једног Словенца Векослава Бучара, аутора дела Код Лужичких Срба: путопис издатог у Љубљани 1930. године.

Након завршетка Другог светског рата само су неколико првих година Лужички Срби били у жижи интересовања, као последица редефинисања граница у геополитички  нестабилној послератној Европи. У деценијама које ће доћи Срби у Југославији скоро да су заборавили на њих. У Словенији су одржавани блиски контакти са Лужицом, 1966. године је издата и књига Тонета Главана Lužiški Srbi, своју пажњу су им посвећивали и Хрвати (поменимо овом приликом радове лингвисте Далибора Брозовића о савременим лужичкосрпским језицима и проблемима њихове стандардизације), па чак и Македонци, који су осамдесетих година прошлог века издали антологију савремених лужичкосрпских приповедака. Два издања избора текстова из књижевности Лужичких Срба, Nародне бајке Лужичких Срба објављен 1974. у Београду у редакцији Николе Јеремића и Књижевност Лужичких Срба издат 1984. године у Крагујевцу под уредништвом Радослава Братића, као и повремени преводи научних чланака, били су само одраз равнодушности према лужичкосрпској проблематици која у Србији по логици ствари није требало да преовладава. Изузетак од ове незаинтересованости српске научне средине за Лужичке Србе представља активност Наде Ђорђевић (1915-2001), београдске бохемисткиње и најистакнутијег представника српске сорабистике. Рођена је у Земуну, основне студије завршила је у Скопљу. Током школске године 1938/39 кренула је на студије словенских књижевности на Карловом универзитету у Прагу, али се после фашистичке окупације вратила у Југославију. После рата радила је од 1950. до 1977. године у Институту за српскохрватски језик САНУ на изради Чешко-српског речникa. Након пензионисања посветила се сорабистичким истраживањима, преводила је дела лужичкосрпске књижевности (Х. Зејлера, Ј. Б. Ћишинског, Јозефа и Мјерћина Новака, Мине Виткојц) и помно бележила све што се у Лужици дешавало: актуелна књижевно-научна и лингвистичка сорабистичка истраживања, нову лингводидактичку литературу, културна дешавања, јубилеје важних личности из лужичкосрпске средине и сорабиста широм света. Списак њених радова из области сорабистике налази се у електронској библиотеци Растко на адреси http://www.rastko.rs/rastko-lu/ndjordjevic-luzicani/bibliografija.html. Ова библиографија броји преко 60 позиција (њена укупна библиографија има око 150 позиција), своје радове објављивала је у више од 15 часописа у Србији (Књижевне новине, Зборник Матице српске за славистику, Летопис Матице српске и др.), у Македонији (Културен живот, Колибри – Нова Македонија, Млад борец, Огледало, Беседа) и у Лужици (првенствено у часописима Lětopis и Rozhlad), заједно са Милетом Маневским је у Скопљу 1981. издала антологију лужичкосрпских приповедака Бадник. За велики допринос успостављању и одржавању пријатељских односа између Срба на Балкану и Срба у Лужици 1998. лужичкосрпска научна јавност јој је доделила престижну награду Домовине.

Деведесетих година прошлог века бележи се још један значајан рад на пољу сорабистике у Србији. 1995. године у Новом Саду излази студија Мића Цвијетића Лужички Срби и Југословени од 1840. до 1918. године. Књига представља докторску дисертацију одбрањену у Београду на Филолошком факултету, рађену за време Цвијетићевог боравка у Лајпцигу као лектора српскохрватског језика у периоду од 1978. до 1982. Публикација се бави књижевним везама међу Лужичким Србима и југословенским народима у књижевној периодици од 1840. до 1918. Мићо Цвијетић је рођен 1946. године у Кушлату код Фоче (Босна). Студије југословенских књижевности и српскохрватског језика је завршио на Филозофском факултету у Сарајеву, а касније радио као просветни радник и новинар у Сарајеву, Берлину и Лајпцигу. Од 1992. живи у Београду, 1997. објављује избор путописа под називом Код Лужичких Срба, који „освежава“ издањем из 2009. године У лепој домовини Лужичких Срба. Ова књига доноси путописне утиске аутора са излагањем историјских чињеница о Лужичким Србима, њиховој традицији и идентитету, његово виђење политичких прилика у Лужици и портрете наијстакнутијих представника лужичкосрпског књижевног, научног и културног живота.

Крајем минулог столећа светло дана угледале су и две публикације које Лужичке Србе сагледавају кроз призму генеалошке сродности са њиховим имењацима на словенском Југу и у контексту теорија о пореклу Срба, изузетно популарних у том периоду развоја српског друштва. Реч је о књигама Лужички Срби Лазара Шебека издатој 1997. у Београду и Северни Срби. (Не)заборављени народ ауторства Саве Вујића и Богдана Басарића из 1998. године.
Почетком овог миленијума појављују се радови српских слависта са сорабистичком тематиком, нпр. О неким паралелама између лужичкосрпског и сх језика Богдана Дабића у часопису Наш језик (број 3-4 за године 2002-2003) у којем се аутор бави језичким односима два словенска народа са истим именом на нивоу књижевног језика. 2001. године читав број часописа Књижевна реч посвећен је Лужичким Србима.

Међутим, најуспешнији покушај подизања сорабистике на виши академски ниво треба приписати професору Београдског универзитета Предрагу Пиперу. Осим што су основне информације о Лужичким Србима укључене у теме предавања из предмета Увод у славистику за студенте прве године славистичких профила, Предраг Пипер је 2002. године, у сарадњи са водећим особљем пројекта електронских библиотека српске културе Растко, уредио и објавио библиотеку Растко-Лужица (http://www.rastko.rs/rastko-lu/) која садржи око 200 дела више од 80 аутора на неколико језика и представља највећу дигиталну сорабистичку библиотеку у свету. Њен главни сегмент представља Увод у сорабистику који у облику хрестоматије доноси текстове из којих читаоци могу стећи основна знања из области сорабистике и први је такве врсте на овдашњим просторима. Растко-Лужица такође доноси изабрану библиографију сорабистичких радова на српском (српскохрватском) језику, већ поменуту библиографију радова Наде Ђорђевић на пољу сорабистике, електронска издања Народних бајки Лужичих Срба из 1974. у избору Николе Јеремића и Књижевности Лужичких Срба из 1984. у редакцији Радослава Братића, као и две збирке: Поезија Лужичких Срба и Приповетке Лужичких Срба, приређене од стране Предрага Пипера.

Следећа фаза у развоју сорабистике у Србији је почела школске 2002/2003 године, када је на Универзитету у Лајпцигу на једногодишњим сорабистичким студијама као стипендиста Фондације за лужичкосрпски народ (Załožba za serbski lud) боравио Далибор Соколовић, тадашњи асистент на групи за словачки језик и књижевност. Након његовог повратка из Лужице сарадња са П. Пипером и М. Цвијетићем резултирала је одржавањем Дана лужичкосрпских језика, књижевности и културе 2004. године на Катедри за славистику у Београду (уз гостовање истакнутог прашког сорабисте Петера Калете) поводом 150-годишњице рођења Арношта Муке. Уследило је неколико сорабистичких радова Д. Соколовића, објављених у Србији и иностранству, пре свега из области теорије језичких мањина и језичког планирања. Обједињавање његових сорабистичких интересовања представљаће докторска дисертација, упоређивање језичке ситуације лужичкосрпских језика и словачког језика у Војводини из перспективе социолингвистике, чија се одбрана очекује до краја школске 2012/2013 године.

Гостопримство Фондације за лужичкосрпски народ у протеклом периоду су користили  и Даница Пипер (школска година 2003/4), Предраг Обућина (2006/7) и Марко Стојиљковић (2009/10). Не треба изгубити из вида ни боравке српских учесника на Феријалном курсу који се сваке друге године организује од стране Лужичкосрпског института у Будишину (Котбусу).

Перспективе даљег развоја сорабистике у Србији леже пре свега у удруживању снага сорабистички усмерених културних и просветних радника. Резултат би несумњиво био већи број пројеката и дешавања на пољу популаризације науке о најмањем словенском народу, о којем се нажалост веома мало зна у широј српској јавности. Ту такође спада и рад на развоју литературе из предмета за студенте славистике и за остале заинтересоване, научних и научно-популарних студија о историји и тренутној ситуацији Лужичких Срба, повећање броја превода са лужичкосрпских језика и сл. Од велике помоћи би засигурно било и подизање сарадње са лужичкосрпским институцијама са личног на институционални ниво.

Chronologiczny przegląd badań sorabistycznych na terytorium Serbii

Początki naukowych zainteresowań Serbów na Bałkanach Serbami Łużyckimi sięgają drugiej połowy XIX wieku. Okres między dwiema wojnami światowymi był „złotym wiekiem” sorabistyki na terytorium Serbii, głównie dzięki twórczości Jovana Erdeljanovicia, Jovana Kršicia, Mitra S. Vlahovicia, Aleksija Jelačicia i Słoweńca Leopolda Leonarda. Dla serbskich i jugosłowiańskich czytelników wydano czasopismo Srbska Lužica, którego pierwszy, i niestety jedyny, numer ukazał się w czerwcu 1934 roku. W okresie po II wojnie światowej Serbołużyczanie nie byli częstym tematem serbskich slawistów, z wyjątkiem dzieł Nady Djordjević, belgradzkiej bohemistki i najwybitniejszej przedstawicielki serbskiej sorabistyki. Na przełomie dwóch stuleci swoimi badaniami do rozwoju sorabistyki przyczynili się Mićo Cvijetić oraz Predrag Piper. Najnowszym etapem w rozwoju sorabistyki w Serbii stanowią pobyty serbskich slawistów na Uniwersytecie w Lipsku dzięki stypendiom fundacji Załožba za serbski lud. Perspektywy dalszego rozwoju sorabistyki w Serbii leżą przede wszystkim w połączeniu sił sorabistycznie orientowanych pracowników kulturalnych i oświatowych, rozwoju literatury i przedmiotu dla studentów slawistyki oraz w podniesieniu współpracy z instytucjami łużyckich z osobistej do rangi instytucjonalnej.

Chronological review of Sorbian studies in Serbia

The beginnings of Balkan Serbs’ interest  with Lusatian Sorbs dates back to second half of 19th century. The period between the two World Wars was the “golden age” for Sorbian studies in Serbia, mostly because of the works by Jovan Erdeljanovic, Jovan Kršic, Mitr S. Vlahovic, Aleksij Jelačic, and a Slovene - Leopold Leonard. Serbian and Yugoslavian readers were presented with Srbska Lužica – a publication which first and only number was issued in June 1934. During the period of World War II, Lusatian Sorbs were not a frequent area of interest for Serbian Slavists, with the exception for works of an expert in Czech studies from Belgrade and, at the same time, the most prominent representative of Sorbian studies in Serbia -  Nada Djordjević. At the turn of the centuries, a huge contribution into development of Sorbian studies in Serbia was made due to publications by Mićo Cvijetić and Predrag Piper. The most recent stage of the development of Sorbian studies in Serbia was marked by the scholarships for Sorbian Slavists at Lipsk University funded by Załožba za serbski lud organization. The further development of Sorbian studies in Serbia should be enforced by joining efforts of people employed in the departments of culture and education, developing literature of the subject, organizing courses for Slavic studies students, and elevating the rank of cooperation with Lusatian institutions – from personal to institutional level.

Ankieta

Czy jesteś za ustawieniem przy drogach wojewódzkich, krajowych i międzynarodowych na terenach województw dolnośląskiego i lubuskiego tablic informujących o wjeżdzie na Łużyce Górne i Dolne?
Tak - 90.3%
Nie - 7.4%
Nie wiem - 2.3%
Wszystkich głosów: 257
Głosowanie się już skończyło o: wrzesień 9, 2016
1999-2017 © Stowarzyszenie Polsko-Serbołużyckie PROLUSATIA
ontwerp en implementering: α CMa Σείριος